Књига проповедникова 4

1 Опет видех све неправде које се чине под сунцем, и гле, сузе оних којима се чини неправда, и немају ко би их потешио ни снаге да се избаве из руку оних који им чине неправду; немају никога да их потеши.

Opět obrátiv se, i viděl jsem všeliká ssoužení, kteráž se dějí pod sluncem, a aj, slzy křivdu trpících, ješto nemají potěšitele, ani moci k vyjití z ruky těch, kteříž je ssužují, a nemají potěšitele.

2 Зато хвалих мртве који већ помреше више него живе који још живе.

Protož já chválil jsem mrtvé, kteříž již zemřeli, více nežli živé, kteříž jsou živi až po dnes.

3 Али је бољи и од једних и од других онај који још није постао, који није видео зло што бива под сунцем.

Nýbrž nad oba tyto šťastnější jest ten, kterýž ještě nebyl, a neviděl skutku zlého, dějícího se pod sluncem.

4 Јер видех сваки труд и свако добро дело да од њега бива завист човеку од ближњег његовог. И то је таштина и мука духу.

Nebo spatřil jsem všelikou práci a každé dobré dílo, že jest k závisti jedněch druhým. I to také jest marnost a trápení ducha.

5 Безумник склапа руке своје, и једе своје тело:

Blázen skládá ruce své, a jí maso své, říkaje:

6 Боља је једна грст у миру него обе грсти с трудом и муком у духу.

Lepší jest plná hrst s odpočinutím, nežli přehršlí plné s prací a trápením ducha.

7 Опет видех таштину под сунцем:

Opět obrátiv se, viděl jsem jinou marnost pod sluncem:

8 Има ко је сам, инокосан, нема ни сина ни брата, и опет нема краја труду његовом, и очи његове не могу да се насите богатства; а не мисли: За кога се мучим и одузимам својој души добра? И то је таштина и зао посао.

Jest samotný někdo, nemaje žádného, ani syna, ani bratra, a však není konce všeliké práci jeho, ani oči jeho nemohou se nasytiti bohatství. Nepomyslí: Komu já pracuji, tak že i životu svému ujímám pohodlí? I to také jest marnost a bídné zaneprázdnění.

9 Боље је двојици него једном, јер имају добру добит од свог труда.

Lépeť jest dvěma než jednomu; mají zajisté dobrý užitek z práce své.

10 Јер ако један падне, други ће подигнути друга свог; а тешко једном! Ако падне, нема другог да га подигне.

Nebo padne-li který z nich, druhý pozdvihne tovaryše svého. Běda tedy samotnému, když by padl; nebo nemá druhého, aby ho pozdvihl.

11 Још ако двојица спавају заједно, греје један другог; а један како ће се згрејати?

Také budou-li dva spolu ležeti, zahřejí se, ale jeden jak se zahřeje?

12 И ако би ко надјачао једног, двојица ће му одолети; и трострука врпца не кида се лако.

Ovšem, jestliže by se kdo jednoho zmocniti chtěl, dva postaví se proti němu; ano trojnásobní provázek nesnadně se přetrhne.

13 Боље је дете убого, а мудро него цар стар, а безуман, који се већ не зна поучити.

Lepší jest dítě chudé a moudré, než král starý a blázen, kterýž neumí již ani napomenutí přijímati,

14 Јер један излази из тамнице да царује, а други који се роди да царује осиромаши.

Ačkoli z žaláře vychází, aby kraloval, nýbrž i v království svém může na chudobu přijíti.

15 Видех све живе који ходе под сунцем где пристају за дететом другим, које ће ступити на његово место.

Viděl jsem všecky živé, kteříž chodí pod sluncem, ani se přídrželi pacholete, potomka onoho, kterýž měl kralovati místo něho.

16 Нема краја народу који беше пред њим, а који после настану неће се радовати њему. И то је таштина и мука духу.

Nebývalo konce té vrtkosti všeho lidu, jakž toho, kterýž byl před nimi, takž ani potomci nebudou se těšiti z něho. Protož i to jest marnost a trápení ducha.