Дела апостолска 23

1 А Павле погледавши на скупштину рече: Људи браћо! Ја са свом добром савести живех пред Богом до самог овог дана.

Då feste Paulus augo på rådet og sagde: «Brør! Eg hev med alt godt samvit fare mi ferd for Gud til denne dag.»

2 А поглавар свештенички Ананија заповеди онима што стајаху код њега да га бију по устима.

Øvstepresten Ananias baud deim som stod der, å slå honom på munnen.

3 Тада му рече Павле: Тебе ће Бог бити, зиде окречени! И ти седиш те ми судиш по закону, а преступајући закон заповедаш да ме бију.

Då sagde Paulus til honom: «Gud skal slå deg, du kalka vegg! Og du sit her og skal døma meg etter lovi, og imot lovi byd du at dei skal slå meg!»

4 А они што стајаху наоколо рекоше: Зар псујеш Божјег поглавара свештеничког?

Dei som stod der, sagde: «Skjeller du ut Guds øvsteprest?»

5 А Павле рече: Не знадох, браћо, да је поглавар свештенички, јер стоји написано: Старешини народа свог да не говориш ружно.

Og Paulus sagde: «Eg visste ikkje, brør, at det var øvstepresten; for det stend skrive: «Ein hovding for ditt folk skal du ikkje skjella!»»

6 А знајући Павле да је један део садукеја а други фарисеја повика на скупштини: Људи браћо! Ја сам фарисеј и син фарисејев: за наду и за васкрсење из мртвих доведен сам на суд.

Då no Paulus visste at den eine parten av deim var sadducæarar, og den andre farisæarar, ropa han i rådet: «Brør! Eg er ein farisæar, son åt farisæarar; det er for von og for uppstoda av daude at eg stend her for retten.»

7 А кад он ово рече, постаде распра међу садукејима и фарисејима, и раздели се народ.

Då han hadde sagt dette, vart det strid millom farisæarane og sadducæarane, og flokken vart usamd.

8 Јер садукеји говоре да нема васкрсења, ни анђела ни духа; а фарисеји признају обоје.

For sadducæarane segjer at det ikkje er nokor uppstoda og ingen engel eller ånd heller. Men farisæarane vedkjenner seg båe dei ting.

9 И постаде велика вика, и уставши књижевници од стране фарисејске препираху се међу собом говорећи: Никакво зло не налазимо на овом човеку; ако ли му говори дух или анђео, да се не супротимо Богу.

No vart det eit stort skrik, og skriftlærde av farisæarflokken stod upp og stridde hardt og sagde: «Me finn inkje vondt hjå dette menneskjet; um det no var ei ånd som tala til honom, eller ein engel?»

10 А кад поста распра велика, побојавши се војвода да Павла не раскину, заповеди да сиђу војници и да га отму између њих, и да га одведу у логор.

Då det vart stor strid, og den øvste hovudsmannen vart rædd for at dei skulde slita Paulus sund, baud han hermennerne ganga ned og riva honom ifrå deim og føra honom inn i borgi.

11 А ону ноћ стаде Господ пред њега и рече: Не бој се, Павле, јер као што си сведочио за мене у Јерусалиму, тако ти ваља и у Риму сведочити.

Men natti etter stod Herren framfyre honom og sagde: «Ver hugheil! liksom du vitna um meg i Jerusalem, so skal du og vitna i Rom.»

12 А кад би дан, учинише неки од Јевреја веће и заклеше се говорећи да неће ни јести ни пити докле не убију Павла.

Men då det vart dag, slo jødarne seg saman og forbanna seg på at dei korkje skulde eta eller drikka fyrr dei hadde drepe Paulus.

13 А беше их више од четрдесет који ову клетву учинише.

Det var meir enn fyrti som soleis hadde samansvore seg;

14 Ови приступивши ка главарима свештеничким и старешинама, рекоше: Клетвом заклесмо се да нећемо ништа окусити док не убијемо Павла;

og dei gjekk til øvsteprestarne og dei eldste og sagde: «Me hev forbanna oss på at me ikkje skal smaka nokon ting fyrr me hev drepe Paulus.

15 Сад дакле ви са сабором кажите војводи да га сутра сведе к вама, као да бисте хтели дознати боље за њега; а ми смо готови да га убијемо пре него се он приближи.

No må de då saman med rådet lata den øvste hovudsmannen vita, at han skal føra honom ned til dykk, liksom de vilde ransaka grannare um honom. So held me oss ferdige til å drepa honom fyrr han når fram.»

16 А син сестре Павлове чувши ову заседу дође и уђе у логор и каза Павлу.

Men systerson til Paulus fekk høyra um den løynrådi, og han kom og gjekk inn i borgi og fortalde Paulus det.

17 А Павле дозвавши једног од капетана рече: Ово момче одведи к војводи, јер има нешто да му каже.

Paulus kalla då ein av hovudsmennerne til seg og sagde: «Før denne unge mannen til den øvste hovudsmannen, for han hev noko å melda honom.»

18 А он га узе и доведе к војводи, и рече: Сужањ Павле дозва ме и замоли да ово момче доведем к теби које има нешто да ти говори.

Han tok honom då med seg og førde honom til den øvste hovudsmannen og sagde: «Den bundne Paulus kalla på meg og bad meg føra denne unge mannen til deg, då han hadde noko å segja deg.»

19 А војвода узевши га за руку, и отишавши насамо, питаше га: Шта је што имаш да ми кажеш?

Den øvste hovdingen tok honom ved handi og gjekk i einrom med honom og spurde: «Kva er det du hev å melda meg?»

20 А оно рече: Јевреји договорише се да те замоле да сутра сведеш Павла к њима на скупштину, као да би хтели боље испитати за њега;

Han sagde: «Jødarne er samrådde um å beda deg at du i morgon skal føra Paulus ned til rådet, liksom dei vilde spyrja noko grannare um honom.

21 Али ти их немој послушати, јер га чекају од њих више од четрдесет људи који су се заклели да неће ни јести ни пити докле га не убију; и сад су готови, и чекају твоје обећање.

Du må ikkje gjera deim til viljes, for meir enn fyrti menner av deim lurer i løynd på honom, og dei hev forbanna seg på at dei korkje skal eta eller drikka fyrr dei hev drepe honom; og no er dei ferdige og ventar på ja-minne frå deg.»

22 А војвода онда отпусти момче заповедивши му: Ником не казуј да си ми ово јавио.

Den øvste hovudsmannen let då den unge mannen ganga og baud honom: «Du må ikkje fortelja nokon at du hev late meg vita dette!»

23 И дозвавши двојицу од капетана рече: Приправите ми двеста војника да иду до Ћесарије, и седамдесет коњика и двеста стрелаца, по трећем сату ноћи.

Og han kalla til seg eit par av hovudsmennerne og sagde: «Lat tvo hundrad hermenner helda seg ferdige til å fara til Cæsarea, og sytti hestfolk og tvo hundrad skyttarar, frå den tridje timen på natti!»

24 И нека доведу коње да посаде Павла, и да га прате до Филикса судије.

Og han baud at dei skulde halda øyk i stand, so dei kunde lata Paulus rida på deim og føra honom trygt fram til landshovdingen Feliks.

25 И написа посланицу у којој овако говораше:

Og han skreiv eit brev med dette innhaldet:

26 Од Клаудија Лисије честитом Филиксу поздравље.

«Klaudius Lysias helsar den megtige landshovdingen Feliks.

27 Човека овог ухватише Јевреји и хтеше да га убију; ја пак дођох с војницима и отех га дознавши да је Римљанин.

Denne mannen, som var gripen av jødarne og so nær hadde vorte drepen av deim, honom kom eg og fria ut med herfolket, då eg fekk vita at han var romersk borgar;

28 И желећи дознати узрок за који га криве сведох га на њихову скупштину.

og då eg vilde vita kva sak det var dei klaga honom for, førde eg honom ned for rådet deira.

29 Тада нађох да га криве за питања закона њиховог, а да нема никакве кривице која заслужује смрт или окове.

Eg fann honom då klaga for nokre spursmål i deira lov, men utan noko klagemål som gjorde honom skuldig til daude eller lekkjor.

30 И дознавши ја уговор јеврејски о глави овог човека одмах га послах к теби заповедивши и супарницима његовим да пред тобом кажу шта имају на њ. Здрав буди!

Men då det no er meldt meg at ei meinråd mot mannen er i gjerdom, sender eg honom straks til deg, etter at eg hev bode klagarane hans å bera fram for deg det dei hev å segja.»

31 А војници онда, као што им се заповеди, узеше Павла и одведоше га ноћу у Антипатриду.

So tok då hermennerne Paulus, so som det var deim pålagt, og førde honom um natti til Antipatris,

32 А сутрадан оставивши коњике да иду с њим, вратише се у логор.

og dagen etter let dei hestfolket draga med honom og vende so um att til borgi.

33 А они дошавши у Ћесарију, предаше посланицу судији и изведоше Павла преда њ.

Hine kom då til Cæsarea og gav landshovdingen brevet, og dei førde og Paulus fram for honom.

34 А судија прочитавши посланицу запита одакле је; и дознавши да је из Киликије

Då han hadde lese det og spurt kva land han var ifrå, og hadde fenge vita at han var frå Kilikia, sagde han:

35 Рече: Испитаћу те кад супарници твоји дођу. И заповеди да га чувају у двору Иродовом.

«Eg skal taka deg i forhøyr når klagarane dine kjem.» Og han baud at han skulde haldast i varetekt i Herodes-borgi.