< 7 >

1 Por acaso o ser humano não tem um trabalho duro sobre a terra, e não são seus dias como os dias de um assalariado?
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 Como o servo suspira pela sombra, e como o assalariado espera por seu pagamento,
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 Assim também me deram por herança meses inúteis, e me prepararam noites de sofrimento.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 Quando eu me deito, pergunto: Quando me levantarei? Mas a noite se prolonga, e me canso de me virar [na cama] até o amanhecer.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 Minha carne está coberta de vermes e de crostas de pó; meu pele está rachada e horrível.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 Meus dias são mais rápidos que a lançadeira do tecelão, e perecem sem esperança.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 Lembra-te que minha vida é um sopro; meus olhos não voltarão a ver o bem.
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 Os olhos dos que me veem não me verão mais; teus olhos estarão sobre mim, porém deixarei de existir.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
9 A nuvem se esvaece, e passa; assim também quem desce ao Xeol nunca voltará a subir. (Sheol h7585)
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 Nunca mais voltará à sua casa, nem seu lugar o conhecerá.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 Por isso eu não calarei minha boca; falarei na angústia do meu espírito, e me queixarei na amargura de minha alma.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 Por acaso sou eu o mar, ou um monstro marinho, para que me ponhas guarda?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 Quando eu digo: Minha cama me consolará; meu leito aliviará minhas queixa,
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 Então tu me espantas com sonhos, e me assombras com visões.
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 Por isso minha alma preferia a asfixia [e] a morte, mais que meus ossos.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 Odeio [a minha vida]; não viverei para sempre; deixa-me, pois que meus dias são inúteis.
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 O que é o ser humano, para que tanto o estimes, e ponhas sobre ele teu coração,
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 E o visites a cada manhã, e a cada momento o proves?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 Até quando não me deixarás, nem me liberarás até que eu engula minha saliva?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 Se pequei, o eu que te fiz, ó Guarda dos homens? Por que me fizeste de alvo de dardos, para que eu seja pesado para mim mesmo?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 E por que não perdoas minha transgressão, e tiras minha maldade? Porque agora dormirei no pó, e me buscarás de manhã, porém não mais existirei.
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.

< 7 >