Jobs 7
1 Ja, mannen hev ein strid på jordi; hans dagar gjeng som leigedagar.
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 Som trælen lengtar etter skugge, og leigekar på løni ventar,
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 so fekk eg månader av vonbrot og næter fulle utav møda.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 Eg segjer når eg gjeng til kvile: «Når skal eg atter standa upp?» Og kvelden vert so lang, so lang: Eg ligg uroleg alt til dagsprett.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 Og makk og sår min likam dekkjer, og hudi skorpnar og bryt upp att.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 Mi tid fer snøggar’ enn ein skutel, og ho kverv utan nokor von.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 Hugs på: mitt liv er som ein pust; mitt auga ser’kje lukka meir.
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 Snart er eg løynd for alle augo; du fåfengt stirer etter meg.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 snur ei attende til sitt hus; hans heimstad kjenner han’kje meir.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 Difor vil’kje munnen stagga, men tala i min djupe hugverk og klaga i mi sjælenaud.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 Er eg eit hav, er eg ein drake, med di du vaktar so på meg?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 Eg tenkjer: «Lægjet skal meg lindra, og sengi letta suti mi» -
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 då skræmer du meg upp med draumar, og støkkjer meg med ville syner,
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 so at eg heller ville kjøvast, ja døy, enn vera slik ei beingrind.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 D’er nok! Eg liver ikkje æveleg; Haldt upp! Mitt liv er som ein pust.
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 Kva er ein mann, at du han vyrder og retter tanken din på honom,
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 heimsøkjer honom kvar ein morgon, ransakar honom kvar ei stund?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 Når tek du frå meg auga ditt? Meg slepper med eg svelgjar råken?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 Hev eg gjort synd, kva gjer eg deg, du som på mannen vaktar stødt? Kvi hev du meg til skiva valt? So eg hev vorte meg ei byrd?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 Kvi gjev du ikkje syndi til? Kvi ansar du på mine brot? No sig eg snart i moldi ned; og leitar du, so er eg burte.»
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
