Salmi 35

1 Di Davide. O Eterno, contendi con quelli che contendono meco, combatti con quelli che combattono meco.

Господе! Буди супарник супарницима мојим; удри оне који ударају на ме.

2 Prendi lo scudo e la targa e lèvati in mio aiuto.

Узми оружје и штит, и дигни се мени у помоћ.

3 Tira fuori la lancia e chiudi il passo ai miei persecutori; di’ all’anima mia: Io son la tua salvezza.

Потегни копље, и пресеци пут онима који ме гоне, реци души мојој: Ја сам спасење твоје.

4 Sian confusi e svergognati quelli che cercano l’anima mia; voltin le spalle e arrossiscano quei che macchinano la mia rovina.

Нека се постиде и посраме који траже душу моју; нека се одбију натраг и постиде који ми зло хоће.

5 Sian come pula al vento e l’angelo dell’Eterno li scacci.

Нека буду као прах пред ветром, и анђео Господњи нека их прогони.

6 Sia la via loro tenebrosa e sdrucciolevole, e l’insegua l’angelo dell’Eterno.

Нека буде пут њихов таман и клизав, и анђео Господњи нека их тера.

7 Poiché, senza cagione, m’hanno teso di nascosto la loro rete, senza cagione hanno scavato una fossa per togliermi la vita.

Јер низашта застреше мрежом јаму за мене, низашта ископаше јаму души мојој.

8 Li colga una ruina improvvisa e sian presi nella rete ch’essi stessi hanno nascosta; scendano nella rovina apparecchiata per me.

Нека дође на њега погибао ненадна, и мрежа коју је наместио нека улови њега, нека он у њу падне на погибао.

9 Allora l’anima mia festeggerà nell’Eterno, e si rallegrerà nella sua salvezza.

А душа ће се моја радовати о Господу, и веселиће се за помоћ Његову.

10 Tutte le mie ossa diranno: O Eterno, chi è pari a te che liberi il misero da chi è più forte di lui, il misero e il bisognoso da chi lo spoglia?

Све ће кости моје рећи: Господе! Ко је као Ти, који избављаш страдалца од оног који му досађује, и ништега и убогога од оног који га упропашћује?

11 Iniqui testimoni si levano; mi domandano cose delle quali non so nulla.

Усташе на ме лажни сведоци; шта не знам, за оно ме питају.

12 Mi rendono male per bene; derelitta è l’anima mia.

Плаћају ми зло за добро, и сиротовање души мојој.

13 Eppure io, quand’eran malati, vestivo il cilicio, affliggevo l’anima mia col digiuno, e pregavo col capo curvo sul seno…

Ја се у болести њиховој облачих у врећу, мучих постом душу своју, и молитва се моја враћаше у прсима мојим.

14 Camminavo triste come per la perdita d’un amico, d’un fratello, andavo chino, abbrunato, come uno che pianga sua madre.

Као пријатељ, као брат поступах; бејах сетан и с обореном главом као онај који за матером жали.

15 Ma, quand’io vacillo, essi si rallegrano, s’adunano assieme; s’aduna contro di me gente abietta che io non conosco; mi lacerano senza posa.

А они се радују кад се ја спотакнем, и купе се, купе се на ме, задају ране, не знам зашто, чупају и не престају.

16 Come profani buffoni da mensa, digrignano i denti contro di me.

С неваљалим и подругљивим беспосличарима шкргућу на ме зубима својим.

17 O Signore, fino a quando vedrai tu questo? Ritrai l’anima mia dalle loro ruine, l’unica mia, di fra i leoncelli.

Господе! Хоћеш ли дуго гледати? Отми душу моју од нападања њиховог, од ових лавова јединицу моју.

18 Io ti celebrerò nella grande assemblea, ti loderò in mezzo a gran popolo.

Признаћу Те у сабору великом, усред многог народа хвалићу Те.

19 Non si rallegrino di me quelli che a torto mi sono nemici, né ammicchino con l’occhio quelli che m’odian senza cagione.

Да ми се не би светили који ми злобе неправедно, и намигивали очима који мрзе на ме низашта.

20 Poiché non parlan di pace, anzi macchinan frodi contro la gente pacifica del paese.

Јер они не говоре о миру, него на мирне на земљи измишљају лажне ствари.

21 Apron larga la bocca contro me e dicono: Ah, ah! l’occhio nostro l’ha visto.

Разваљују на ме уста своја, и говоре: Добро! Добро! Види око наше.

22 Anche tu hai visto, o Eterno; non tacere! O Signore, non allontanarti da me.

Видиш, Господе! Немој ћутати; Господе! Немој одступити од мене.

23 Risvegliati, destati, per farmi ragione, o mio Dio, mio Signore, per difender la mia causa.

Пробуди се, устани на суд мој, Боже мој и Господе, и на парницу моју.

24 Giudicami secondo la tua giustizia o Eterno, Iddio mio, e fa’ ch’essi non si rallegrino su me;

Суди ми по правди својој, Господе, Боже мој, да ми се не свете.

25 che non dicano in cuor loro: Ah, ecco il nostro desiderio! che non dicano: L’abbiamo inghiottito.

Не дај да говоре у срцу свом: Добро! То смо хтели! Не дај да говоре: Прождресмо га.

26 Siano tutti insieme svergognati e confusi quelli che si rallegrano del mio male; sian rivestiti d’onta e di vituperio quelli che si levano superbi contro di me.

Нек се постиде и посраме сви који се радују злу мом, нек се обуку у стид и у срам који се размећу нада мном.

27 Cantino e si rallegrino quelli che si compiacciono della mia giustizia, e dican del continuo: Magnificato sia l’Eterno che vuole la pace del suo servitore!

Нека се радују и веселе који ми желе правду, и говоре једнако: Велик Господ, који жели мира слузи свом!

28 E la mia lingua parlerà della tua giustizia, e dirà del continuo la tua lode.

И мој ће језик казивати правду Твоју, и хвалу Теби сваки дан.