Isaia 40

1 Consolate, consolate il mio popolo, dice il vostro Dio.

Тешите, тешите народ мој, говори Бог ваш.

2 Parlate al cuor di Gerusalemme, e proclamatele che il tempo della sua servitù è compiuto; che il debito della sua iniquità è pagato, ch’ella ha ricevuto dalla mano dell’Eterno il doppio per tutti i suoi peccati.

Говорите Јерусалиму љубазно, и јављајте му да се навршио рок његов, да му се безакоње опростило, јер је примио из руке Господње двојином за све грехе своје.

3 La voce d’uno grida: “Preparate nel deserto la via dell’Eterno, appianate ne’ luoghi aridi una strada per il nostro Dio!

Глас је некога који виче: Приправите у пустињи пут Господњи, поравните у пустоши стазу Богу нашем.

4 Ogni valle sia colmata, ogni monte ed ogni colle siano abbassati; i luoghi erti siano livellati, i luoghi scabri diventino pianura.

Све долине нека се повисе, и све горе и брегови нека се слегну, и што је криво нека буде право, и неравна места нека буду равна.

5 Allora la gloria dell’Eterno sarà rivelata, e ogni carne, ad un tempo, la vedrà; perché la bocca dell’Eterno l’ha detto”.

И јавиће се слава Господња, и свако ће тело видети; јер уста Господња говорише.

6 Una voce dice: “Grida!” E si risponde: “Che griderò?” “Grida che ogni carne è come l’erba, e che tutta la sua grazia è come il fiore del campo.

Глас говори: Вичи. И рече: Шта да вичем? Да је свако тело трава и све добро његово као цвет пољски.

7 L’erba si secca, il fiore appassisce quando il soffio dell’Eterno vi passa sopra; certo, il popolo è come l’erba.

Суши се трава, цвет опада кад дух Господњи дуне на њ; доиста је народ трава.

8 L’erba si secca, il fiore appassisce, ma la parola del nostro Dio sussiste in eterno”.

Суши се трава, цвет опада; али реч Бога нашег остаје довека.

9 O tu che rechi la buona novella a Sion, sali sopra un alto monte! O tu che rechi la buona novella a Gerusalemme, alza forte la voce! Alzala, non temere! Di’ alle città di Giuda: “Ecco il vostro Dio!”

Изађи на високу гору, Сионе, који јављаш добре гласове; подигни силно глас свој, Јерусалиме, који јављаш добре гласове; подигни, не бој се. Кажи градовима Јудиним: Ево Бога вашег.

10 Ecco, il Signore, l’Eterno, viene con potenza, e col suo braccio Ei domina. Ecco, la sua mercede è con lui, e la sua ricompensa lo precede.

Ево, Господ Бог иде на јаког, и мишица ће Његова овладати њим; ево плата је његова код Њега и дело његово пред Њим.

11 Come un pastore, egli pascerà il suo gregge; raccoglierà gli agnelli in braccio, se li torrà in seno, e condurrà pian piano le pecore che allattano.

Као пастир пашће стадо своје; у наручје своје сабраће јагањце, и у недрима ће их носити, а дојилице ће водити полако.

12 Chi ha misurato le acque nel cavo della sui mano o preso le dimensioni del cielo con la spanna? Chi ha raccolto la polvere della terra in una misura o pesato le montagne con la stadera ed i colli con la bilancia?

Ко је измерио воду грстима својим и небеса премерио пеђу? Ко је мером измерио прах земаљски, и горе измерио на мерила и брегове на потег?

13 Chi ha preso le dimensioni dello spirito dell’Eterno o chi gli è stato consigliere per insegnargli qualcosa?

Ко је управљао Духом Господњим? Или Му био саветник и научио Га?

14 Chi ha egli consultato perché gli desse istruzione e gl’insegnasse il sentiero della giustizia, gl’impartisse la sapienza, e gli facesse conoscere la via del discernimento?

С ким се договарао и ко Га је уразумио и научио путу суда, и научио Га знању и показао Му пут разума?

15 Ecco, le nazioni sono, agli occhi suoi, come una gocciola della secchia, come la polvere minuta delle bilance; ecco, le isole son come pulviscolo che vola.

Гле, народи су као кап из ведра, и као прашка на мерилима броје се; гле, премешта острва као прашак.

16 Il libano non basterebbe a procurar il fuoco, e i suoi animali non basterebbero per l’olocausto.

Ни Ливан не би био доста за огањ, и животиње његове не би биле доста за жртву паљеницу.

17 Tutte le nazioni son come nulla dinanzi a lui; ei le reputa meno che nulla, una vanità.

Сви су народи као ништа пред Њим, мање неголи ништа и таштина вреде Му.

18 A chi vorreste voi assomigliare Iddio? e con quale immagine lo rappresentereste?

С ким ћете дакле изједначити Бога? И какву ћете Му прилику наћи?

19 Un artista fonde l’idolo, l’orafo lo ricopre d’oro e vi salda delle catenelle d’argento.

Уметник лије лик, и златар га позлаћује, и верижице сребрне лије.

20 Colui che la povertà costrinse ad offrir poco sceglie un legno che non marcisca, e si procura un abile artista, che metta su un idolo che non si smova.

А ко је сиромах, те нема шта принети, бира дрво које не труне, и тражи вештог уметника да начини резан лик, који се не помиче.

21 Ma non lo sapete? non l’avete sentito? Non v’è stato annunziato fin dal principio? Non avete riflettuto alla fondazione della terra?

Не знате ли? Не чујете ли? Не казује ли вам се од искона? Не разумете ли од темеља земаљских?

22 Egli è colui che sta assiso sul globo della terra, e gli abitanti d’essa son per lui come locuste; egli distese i cieli come una cortina, e li spiega come una tenda per abitarvi;

Он седи над кругом земаљским, и њени су Му становници као скакавци; Он је разастро небеса као платно и разапео их као шатор за стан.

23 egli riduce i principi a nulla, e annienta i giudici della terra;

Он обраћа кнезове у ништа, судије земаљске чини да су као таштина.

24 appena piantati, appena seminati, appena il loro fusto ha preso radici in terra, Egli vi soffia contro, e quelli seccano, e l’uragano li porta via come stoppia.

Као да нису посађени ни посејани, и као да им се стабло није укоренило у земљи, чим дуне на њих, посахну, и вихор као плеву разнесе их.

25 A chi dunque voi vorreste somigliare perch’io gli sia pari? dice il Santo.

С ким ћете ме дакле изједначити да бих био као он? вели Свети.

26 Levate gli occhi in alto, e guardate: Chi ha create queste cose? Colui che fa uscir fuori, e conta il loro esercito, che le chiama tutte per nome; e per la grandezza del suo potere e per la potenza della sua forza, non una manca.

Подигните горе очи своје и видите; ко је то створио? Ко изводи војску свега тога на број и зове свако по имену, и велике ради силе Његове и јаке моћи не изостаје ниједно?

27 Perché dici tu, o Giacobbe, e perché parli così, o Israele: “La mia via è occulta all’Eterno e al mio diritto non bada il mio Dio?”

Зашто говориш, Јакове, и кажеш, Израиљу: Сакривен је пут мој од Господа, и ствар моја не излази пред Бога мог?

28 Non lo sai tu? non l’hai tu udito? L’Eterno è l’Iddio d’eternità, il creatore degli estremi confini della terra. Egli non s’affatica e non si stanca; la sua intelligenza è imperscrutabile.

Не знаш ли? Ниси ли чуо да Бог вечни Господ, који је створио крајеве земаљске, не сустаје нити се утруђује? Разуму Његовом нема мере.

29 Egli dà forza allo stanco, e accresce vigore a colui ch’è spossato.

Он даје снагу уморном, и нејаком умножава крепост.

30 I giovani s’affaticano e si stancano; i giovani scelti vacillano e cadono,

Деца се море и сустају, и младићи падају;

31 ma quelli che sperano nell’Eterno acquistan nuove forze, s’alzano a volo come aquile; corrono e non si stancano, camminano e non s’affaticano.

Али који се надају Господу, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не море се.