Job 30

1 Et maintenant je suis la risée de mes cadets, dont je ne daignais pas associer les pères aux chiens de mes troupeaux.

А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.

2 Aussi bien la force de leurs mains, qu'eût-elle été pour moi? Pour ces hommes il n'y a jamais d'âge mûr:

А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.

3 desséchés par la disette et la faim, ils rongent la steppe, le vieux désert et la solitude;

Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;

4 ils cueillent l'arroche le long des haies, et la racine du genêt est leur pain;

Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.

5 ils sont bannis de la société; on crie après eux, comme après les larrons;

Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.

6 réduits à habiter des ravins affreux, les antres de la terre et des rochers,

Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.

7 parmi les buissons ils poussent des hurlements, et pêle-mêle se blottissent sous les ronces,

По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.

8 impies, hommes sans nom, qui furent chassés du pays!

Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.

9 Et maintenant je suis leur chanson, et le sujet de leurs discours;

И њима сам сада песма, и постах им прича.

10 ils me maudissent, puis me quittent, et devant moi ne s'abstiennent pas de cracher.

Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.

11 Bien plus, ils déceignent leur corde, et m'en frappent, et ils secouent tout frein devant moi.

Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.

12 A ma droite leur engeance se lève; ils ne me laissent pas prendre pied, et se fraient jusqu'à moi une voie pour me nuire;

С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.

13 ils ruinent mon sentier, aident à ma perte, eux que personne ne soutient.

Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.

14 Ils viennent comme par une large brèche, se précipitent avec fracas.

Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.

15 Toutes les terreurs se tournent contre moi; c'est comme un ouragan qui poursuit ma grandeur, et, comme un nuage, mon bonheur a passé.

Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.

16 Aussi, maintenant mon âme en moi épanche sa plainte; les jours de malheur m'ont saisi.

И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.

17 La nuit perce mes os et les détache, et le mal qui me ronge, ne sommeille pas.

Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.

18 Sous Ses coups puissants mon manteau se déforme, comme ma tunique il s'applique à mon corps.

Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.

19 Il m'a jeté dans la boue, et assimilé à la poudre et à la cendre.

Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.

20 Je crie à Toi, et Tu ne m'écoutes pas! je suis là debout, et Tu me regardes!

Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.

21 Tu T'es changé pour moi en cruel ennemi, et Tu m'opposes la force de ton bras.

Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.

22 Tu me soulèves sur la tempête et m'emportes avec elle, et pour moi tu anéantis tout espoir de salut.

Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.

23 Car, je le sais, c'est à la mort que tu me mènes, au rendez-vous de tous les vivants.

Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.

24 Cependant du sein des décombres ne tend-on pas la main? Quand on périt, ne crie-t-on pas au secours?

Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.

25 Oui, je pleurai sur ceux pour qui les temps étaient durs, et les indigents attristaient mon âme.

Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?

26 Et pourtant! j'attendais le bonheur, et le malheur est venu; j'espérais la clarté, et les ténèbres sont arrivées.

Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.

27 Mes entrailles bouillonnent, et n'ont aucun repos, des jours de chagrin me sont survenus.

Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.

28 Je marche noirci, mais non par le soleil; debout dans l'assemblée, je me lamente,

Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.

29 devenant ainsi le frère des chacals, et l'égal de l'autruche.

Брат постах змајевима и друг совама.

30 Ma peau noircit et tombe, et mes os brûlent d'inflammation.

Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.

31 Ainsi le deuil a remplacé mon luth, et des sons lugubres, ma cornemuse.

Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.