Psalmien 2

1 Miksi pakanat kiukuitsevat, ja kansat turhia ajattelevat?

Зашто се буне народи и племена помишљају залудне ствари?

2 Maan kuninkaat hankitsevat itseänsä, ja päämiehet keskenänsä neuvoa pitävät Herraa ja hänen voideltuansa vastaan.

Устају цареви земаљски, и кнезови се скупљају на Господа и на помазаника Његовог.

3 Katkaiskaamme heidän siteensä, ja heittäkäämme meistä pois heidän köytensä.

"Раскинимо свезе њихове и збацимо са себе јарам њихов."

4 Mutta joka taivaissa asuu, nauraa heitä: Herra pilkkaa heitä.

Онај, што живи на небесима, смеје се, Господ им се подсмева.

5 Kerran hän puhuu heille vihoissansa, ja hirmuisuudessansa peljättää heitä.

Па им говори у гневу свом и јарошћу својом збуњује их:

6 Mutta minä asetin kuninkaani Zioniin, pyhälle vuorelleni.

"Ја сам помазао цара свог на Сиону, на светој гори својој."

7 Minä tahdon saarnata senkaltaisesta säädystä, josta Herra minulle sanoi: Sinä olet minun poikani, tänäpänä minä sinun synnytin.

Казаћу наредбу Господњу; Он рече мени: "Ти си син мој, ја те сад родих.

8 Ano minulta, niin minä annan pakanat perinnökses ja maailman ääret omakses.

Ишти у мене, и даћу ти народе у наследство, и крајеве земаљске теби у државу.

9 Sinun pitää särkemän heitä rautaisella valtikalla, ja niinkuin savisen astian heitä murentaman.

Ударићеш их гвозденом палицом; разбићеш их као лончарски суд."

10 Nyt te kuninkaat, siis ymmärtäkäät, ja te maan tuomarit, antakaat teitänne kurittaa.

Сад, цареви, оразумите се; научите се судије земаљске!

11 Palvelkaat Herraa pelvossa, ja iloitkaat vavistuksessa.

Служите Господу са страхом, и радујте се с трепетом.

12 Antakaat suuta pojalle, ettei hän vihastuisi, ja te hukkuisitte tiellä; sillä hänen vihansa syttyy pian. Mutta autuaat ovat kaikki ne, jotka häneen uskaltavat.

Поштујте сина, да се не разгневи, и ви не изгинете на путу свом; јер ће се гнев Његов брзо разгорети. Благо свима који се у Њ уздају!