Psalms 104
1 Bless, O my soul, Jehovah! Jehovah, my God, Thou hast been very great, Honour and majesty Thou hast put on.
Благосиљај, душо моја, Господа! Господе, Боже мој, велик си веома, обукао си се у величанство и красоту.
2 Covering himself [with] light as a garment, Stretching out the heavens as a curtain,
Обукао си светлост као хаљину, разапео небо као шатор;
3 Who is laying the beam of His upper chambers in the waters, Who is making thick clouds His chariot, Who is walking on wings of wind,
Водом си покрио дворове своје, облаке начинио си да су Ти кола, идеш на крилима ветреним.
4 Making His messengers — the winds, His ministers — the flaming fire.
Чиниш ветрове да су Ти анђели, пламен огњени да су Ти слуге.
5 He hath founded earth on its bases, It is not moved to the age and for ever.
Утврдио си земљу на темељима њеним, да се не помести на век века.
6 The abyss! as with clothing Thou hast covered it, Above hills do waters stand.
Безданом као хаљином оденуо си је; на горама стоје воде.
7 From Thy rebuke they flee, From the voice of Thy thunder haste away.
Од претње Твоје беже, од громовног гласа Твог теку.
8 They go up hills — they go down valleys, Unto a place Thou hast founded for them.
Излазе на горе и силазе у долине, на место које си им утврдио.
9 A border Thou hast set, they pass not over, They turn not back to cover the earth.
Поставио си међу, преко које не прелазе, и не враћају се да покрију земљу.
10 Who is sending forth fountains in valleys, Between hills they go on.
Извео си изворе по долинама, између гора теку воде.
11 They water every beast of the field, Wild asses break their thirst.
Напајају све звери пољске; дивљи магарци гасе жеђ своју.
12 By them the fowl of the heavens doth dwell, From between the branches They give forth the voice.
На њима птице небеске живе; кроз гране разлеже се глас њихов.
13 Watering hills from His upper chambers, From the fruit of Thy works is the earth satisfied.
Напајаш горе с висина својих, плодовима дела Твојих сити се земља.
14 Causing grass to spring up for cattle, And herb for the service of man, To bring forth bread from the earth,
Дајеш те расте трава стоци, и зелен на корист човеку, да би извадио хлеб из земље.
15 And wine — it rejoiceth the heart of man, To cause the face to shine from oil, And bread — the heart of man it supporteth.
И вино весели срце човеку, и лице се светли од уља, и хлеб срце човеку крепи.
16 Satisfied [are] the trees of Jehovah, Cedars of Lebanon that He hath planted,
Сите се дрвета Божија, кедри ливански, које си посадио.
17 Where birds do make nests, The stork — the firs [are] her house.
На њима птице вију гнезда; станак је родин на јелама.
18 The high hills [are] for wild goats, Rocks [are] a refuge for conies,
Горе високе дивокозама, камен је уточиште зечевима.
19 He made the moon for seasons, The sun hath known his place of entrance.
Створио си месец да показује времена, сунце познаје запад свој.
20 Thou settest darkness, and it is night, In it doth every beast of the forest creep.
Стереш таму, и бива ноћ, по којој излази све зверје шумско;
21 The young lions are roaring for prey, And to seek from God their food.
Лавови ричу за пленом, и траже од Бога хране себи.
22 The sun riseth, they are gathered, And in their dens they crouch.
Сунце гране, и они се сакривају и лежу у ложе своје.
23 Man goeth forth to his work, And to his service — till evening.
Излази човек на посао свој, и на рад свој до вечера.
24 How many have been Thy works, O Jehovah, All of them in wisdom Thou hast made, Full is the earth of thy possessions.
Како је много дела Твојих, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блага Твог.
25 This, the sea, great and broad of sides, There [are] moving things — innumerable, Living creatures — small with great.
Гле, море велико и широко, ту гмижу без броја, животиња мала и велика;
26 There do ships go: leviathan, That Thou hast formed to play in it.
Ту лађе плове, крокодил, ког си створио да се игра по њему.
27 All of them unto Thee do look, To give their food in its season.
Све Тебе чека, да им дајеш пићу на време.
28 Thou dost give to them — they gather, Thou dost open Thy hand — they [are] satisfied [with] good.
Дајеш им, примају; отвориш руку своју, сите се добра.
29 Thou hidest Thy face — they are troubled, Thou gatherest their spirit — they expire, And unto their dust they turn back.
Одвратиш лице своје, жалосте се; узмеш им дух, гину, и у прах свој враћају се.
30 Thou sendest out Thy Spirit, they are created, And Thou renewest the face of the ground.
Пошаљеш дух свој, постају, и понављаш лице земљи.
31 The honour of Jehovah is to the age, Jehovah rejoiceth in His works,
Слава Господу увек; нек се весели Господ за дела своја!
32 Who is looking to earth, and it trembleth, He cometh against hills, and they smoke.
Он погледа на земљу, и она се тресе; дотакне се гора, и диме се.
33 I sing to Jehovah during my life, I sing praise to my God while I exist.
Певаћу Господу за живота свог; хвалићу Бога свог док сам год.
34 Sweet is my meditation on Him, I — I do rejoice in Jehovah.
Нека Му буде мила беседа моја! Веселићу се о Господу.
35 Consumed are sinners from the earth, And the wicked are no more. Bless, O my soul, Jehovah. Praise ye Jehovah!
Нека нестане грешника са земље, и безбожника нека не буде више! Благосиљај, душо моја, Господа! Алилуја!
