Hebrews 6
1 Therefore leaving the teaching of the first principles of Christ, let’s press on to perfection—not laying again a foundation of repentance from dead works, of faith toward God,
Зато да оставимо почетак Христове науке и да се дамо на савршенство: да не постављамо опет темеља покајања од мртвих дела, и вере у Бога,
2 of the teaching of baptisms, of laying on of hands, of resurrection of the dead, and of eternal judgment. (aiōnios g166)
Науке крштења, и стављања руку, и васкрсења мртвих, и суда вечног. (aiōnios g166)
3 This will we do, if God permits.
И ово ћемо учинити ако Бог допусти.
4 For concerning those who were once enlightened and tasted of the heavenly gift, and were made partakers of the Holy Spirit,
Јер није могуће оне који су једном просветљени, окусили дар небески, постали заједничари Духа Светог,
И окусили добру реч Божју, и силу оног света, и отпали, (aiōn g165)
6 and then fell away, it is impossible to renew them again to repentance; seeing they crucify the Son of God for themselves again, and put him to open shame.
Опет обновити на покајање, јер сами себи наново распињу и руже сина Божијег.
7 For the land which has drunk the rain that comes often on it and produces a crop suitable for them for whose sake it is also tilled, receives blessing from God;
Јер земља која пије дажд што често на њу пада, и која рађа поврће добро онима који је раде, прима благослов од Бога;
8 but if it bears thorns and thistles, it is rejected and near being cursed, whose end is to be burned.
А која износи трње и чичак, непотребна је и клетве близу, која се најпосле сажеже.
9 But, beloved, we are persuaded of better things for you, and things that accompany salvation, even though we speak like this.
Али од вас, љубазни, надамо се бољем и шта се држи спасења, ако и говоримо тако.
10 For God is not unrighteous, so as to forget your work and the labor of love which you showed toward his name, in that you served the saints, and still do serve them.
Јер Бог није неправедан да заборави дело ваше и труд љубави коју показасте у име Његово, послуживши светима и служећи.
11 We desire that each one of you may show the same diligence to the fullness of hope even to the end,
Али желимо да сваки од вас покаже то исто старање да се нада одржи тврдо до самог краја;
12 that you won’t be sluggish, but imitators of those who through faith and perseverance inherited the promises.
Да не будете лениви, него да се угледате на оне који вером и трпљењем добијају обећања.
13 For when God made a promise to Abraham, since he could swear by no one greater, he swore by himself,
Јер кад Бог Авраму обећа, не имајући ничим већим да се закуне, закле се собом,
14 saying, “Surely blessing I will bless you, and multiplying I will multiply you.”
Говорећи: Заиста благосиљајући благословићу те, и умножавајући умножићу те.
15 Thus, having patiently endured, he obtained the promise.
И тако трпећи дуго, доби обећање.
16 For men indeed swear by a greater one, and in every dispute of theirs the oath is final for confirmation.
Јер се људи већим куну, и свакој њиховој свађи свршетак је заклетва за потврђење.
17 In this way God, being determined to show more abundantly to the heirs of the promise the immutability of his counsel, interposed with an oath,
Зато и Бог кад хтеде наследницима обећања обилније да покаже тврђу завета свог, учини посредника клетву:
18 that by two immutable things, in which it is impossible for God to lie, we may have a strong encouragement, who have fled for refuge to take hold of the hope set before us.
Да би у двема непоколебљивим стварима, у којима Богу није могуће слагати, имали јаку утеху ми који смо прибегли да се ухватимо за наду која нам је дана,
19 This hope we have as an anchor of the soul, a hope both sure and steadfast and entering into that which is within the veil,
Који имамо као тврд и поуздан ленгер душе, који улази и за најдаље завесе,
