2 Corinthians 1
1 Paul, an apostle of Jesus Christ by the will of God, and Timothy our brother, unto the church of God which is at Corinth, with all the saints which are in all Achaia:
Од Павла, апостола Исуса Христа по вољи Божијој и брата Тимотија цркви Божјој у Коринту, са свима светима који су у свој Ахаји:
2 Grace be to you and peace from God our Father, and from the Lord Jesus Christ.
Благодат вам и мир од Бога Оца нашег, и Господа Исуса Христа.
3 Blessed be God, even the Father of our Lord Jesus Christ, the Father of mercies, and the God of all comfort;
Благословен Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа, Отац милости и Бог сваке утехе,
4 Who comforts us in all our tribulation, that we may be able to comfort them which are in any trouble, by the comfort wherewith we ourselves are comforted of God.
Који нас утешава у свакој невољи нашој, да бисмо могли утешити оне који су у свакој невољи утехом којом нас саме Бог утешава.
5 For as the sufferings of Christ abound in us, so our consolation also abounds by Christ.
Јер како се страдања Христова умножавају на нама тако се и утеха наша умножава кроз Христа.
6 And whether we be afflicted, it is for your consolation and salvation, which is effectual in the enduring of the same sufferings which we also suffer: or whether we be comforted, it is for your consolation and salvation.
Ако ли смо, пак, у невољи, за вашу је утеху и спасење, које постаје у трпљењу тих истих страдања која и ми подносимо.
7 And our hope of you is steadfast, knowing, that as all of you are partakers of the sufferings, so shall all of you be also of the consolation.
И надање наше тврдо је за вас. Ако ли се утешавамо, за вашу је утеху и спасење, знајући да као што сте заједничари у нашем страдању тако и у утеси.
8 For we would not, brethren, have you ignorant of our trouble which came to us in Asia, that we were pressed out of measure, above strength, insomuch that we despaired even of life:
Јер вам нећемо, браћо, затајити невољу нашу која нам се догоди у Азији кад нам је било претешко и преко силе тако да се нисмо надали ни живети;
9 But we had the sentence of death in ourselves, that we should not trust in ourselves, but in God which raises the dead:
Него сами у себи расудисмо да нам ваља помрети, да се већ не уздасмо у себе него у Бога који подиже мртве.
10 Who delivered us from so great a death, and does deliver: in whom we trust that he will yet deliver us;
Који нас је од толике смрти избавио, и избавља; и у Њега се уздамо да ће нас и још избавити,
11 All of you also helping together by prayer for us, that for the gift bestowed upon us by the means of many persons thanks may be given by many on our behalf.
С помоћу и ваше молитве за нас; да многи људи многу хвалу дају Богу за даре који су нама дати вас ради.
12 For our rejoicing is this, the testimony of our conscience, that in simplicity and godly sincerity, not with fleshly wisdom, but by the grace of God, we have had our conversation in the world, and more abundantly toward you.
Јер је наша слава ово: сведочанство савести наше да смо у простоти и чистоти Божјој, а не у мудрости телесној него по благодати Божјој живели на свету, а особито међу вама.
13 For we write no other things unto you, than what all of you read or acknowledge; and I trust all of you shall acknowledge even to the end;
Јер вам друго не пишемо него шта читате и разумевате. А надам се да ћете и до краја разумети.
14 As also all of you have acknowledged us in part, that we are your rejoicing, even as all of you also are our's in the day of the Lord Jesus.
Као што неки и разуместе да смо вам слава као и ви нама за дан Господа нашег Исуса Христа.
15 And in this confidence I was minded to come unto you before, that all of you might have a second benefit;
И у овом поуздању хтедох да вам дођем пре, да другу благодат имате;
16 And to pass by you into Macedonia, and to come again out of Macedonia unto you, and of you to be brought on my way toward Judaea.
И кроз вас да дођем у Македонију, и опет из Македоније да дођем к вама, и ви да ме пратите у Јудеју.
17 When I therefore was thus minded, did I use levity? or the things that I purpose, do I purpose according to the flesh, that with me there should be yea yea, and nay nay?
Али кад сам ово хтео, еда ли сам дакле шта непристојно чинио? Или што се накањујем, да се по телу накањујем, да буде у мене да да, а не не?
18 But as God is true, our word (logos) toward you was not yea and nay.
Али је Бог веран, те реч наша к вама не би да и не.
19 For the Son of God, Jesus Christ, who was preached among you by us, even by me and Silvanus and Timotheus, was not yea and nay, but in him was yea.
Јер Син Божји Исус Христос, ког ми вама приповедасмо ја и Силван и Тимотије, не би да и не, него у Њему би да.
20 For all the promises of God in him are yea, and in him Amen, unto the glory of God by us.
Јер колико је обећања Божијих, у Њему су да, и у Њему амин, Богу на славу кроз нас.
21 Now he which establishes us with you in Christ, and has anointed us, is God;
А Бог је који нас утврди с вама у Христу, и помаза нас,
22 Who has also sealed us, and given the earn of the Spirit (pneuma) in our hearts.
Који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша.
23 Moreover I call God for a record upon my soul, that to spare you I came not as yet unto Corinth.
А ја за сведока Бога призивам на своју душу да штедећи вас не дођох више у Коринт.
24 Not for that we have dominion over your faith, but are helpers of your joy: for by faith all of you stand.
Не као да ми владамо вером вашом, него смо помагачи ваше радости; јер у вери стојите.
