Psalms 42

1 Unto the end, understanding for the sons of Core. As the hart panteth after the fountains of water; so my soul panteth after thee, O God.

Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже!

2 My soul hath thirsted after the strong living God; when shall I come and appear before the face of God?

Жедна је душа моја Бога, Бога Живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божијем?

3 My tears have been any bread day and night, whilst it is said to me daily: Where is thy God?

Сузе су ми хлеб дан и ноћ, кад ми сваки дан говоре: Где је Бог твој?

4 These things I remembered, and poured out my soul in me: for I shall go over into the place of the wonderful tabernacle, even to the house of God: With the voice of joy and praise; the noise of one feasting.

Душа се моја пролива кад се опомињем како сам ходио сред многог људства; ступао у дом Божји, а људство празнујући певаше и подвикиваше.

5 Why art thou sad, O my soul? and why dost thou trouble me? Hope in God, for I will still give praise to him: the salvation of my countenance,

Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу Га још славити, Спаситеља мог и Бога мог.

6 And my God. My soul is troubled within myself: therefore will I remember thee from the land of Jordan and Hermoniim, from the little hill.

Клонула је у мени душа зато што Те помињем у земљи јорданској, на Ермону, на гори малој.

7 Deep calleth on deep, at the noise of thy flood-gates. All thy heights and thy billows have passed over me.

Бездана бездану дозива гласом слапова Твојих; све воде Твоје и вали Твоји на мене навалише.

8 In the daytime the Lord hath commanded his mercy; and a canticle to him in the night. With me is prayer to the God of my life.

Дању је јављао Господ милост своју, а ноћу Му је песма у мене, молитва Богу живота мог.

9 I will say to God: Thou art my support. Why hast thou forgotten me? and why go I mourning, whilst my enemy afflicteth me?

Рећи ћу Богу, граду свом: Зашто си ме заборавио? Зашто идем сетан од пакости непријатељеве?

10 Whilst my bones are broken, my enemies who trouble me have reproached me; Whilst they say to me day be day: Where is thy God?

Који ми пакосте, пребијајући кости моје, ругају ми се говорећи ми сваки дан: Где ти је Бог?

11 Why art thou cast down, O my soul? and why dost thou disquiet me? Hope thou in God, for I will still give praise to him: the salvation of my countenance, and my God.

Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу Га још славити, Спаситеља мог и Бога мог.