Psalmi 17

1 Molitva. Davidova. Počuj, Jahve pravedni, i vapaj mi poslušaj, usliši molitvu iz usta iskrenih!

Molitev Davidova: Čuj, Gospod, pravico, poslušaj vpitje moje; uho nagni molitvi moji brez ustnic zvijačnih.

2 Od tebe nek' mi dođe presuda, tvoje oči vide što je pravo.

Od obličja tvojega izidi pravica moja; oči tvoje naj gledajo, kar je pravično.

3 Istraži mi srce, pohodi noću, ognjem me iskušaj, al' u meni nećeš nać' bezakonja. Ne zgriješiše usta moja

Ko bodeš preiskal srce moje, obiskal ponoči, preskušal me, ne najdeš; kar mislim, ne prestopi mojih ust.

4 kao što griješe ljudi: po riječima usta tvojih čuvah putove Zakona.

Pri delih človeških, po besedi ustnic tvojih opazujem steze silovitega.

5 Korak mi čvrsto prionu za tvoje staze, ne zasta mi noga na putima tvojim.

Ohrani korake moje na stezah svojih, da ne zaidejo moje noge.

6 Zazivam te, Bože, ti ćeš me uslišit': prikloni mi uho i čuj riječi moje.

Jaz te kličem, ker me slišiš, Bog mogočni; nagni k meni uho svoje, poslušaj govor moj.

7 Proslavi na meni dobrotu svoju, ti koji od dušmana izbavljaš one što se utječu desnici tvojoj.

Odloči milosti svoje, o ti, ki otimaš preganjalcev pribegajoče na desnico tvojo.

8 Čuvaj me k'o zjenicu oka, sakrij me u sjenu krila svojih

Hrani me kakor zenico v očesu; sè senco peroti svojih skrivaj me:

9 od zlotvora što na me nasrću. Dušmani me bijesni opkoljuju,

Zaradi krivičnih, ki me napadajo, sovražnikov mojih glavnih, ki me obdajajo.

10 bešćutno srce zatvaraju i ustima zbore naduto,

Mast svojo masté, z usti svojimi govoré prevzetno:

11 Koraci njini sad me okružuju, smjeraju da me na zemlju obore;

Hojo našo zdaj obdajajo nam; oči svoje obračajo vpirajoč v tla.

12 slični lavu dok se, zinuv, na plijen obara i laviću što vreba u potaji.

Podoba je vsakega kakor leva želečega zgrabiti, in kakor mladega leva čepečega v zakotji.

13 Ustani, Jahve, presretni ga i obori, od grešnika mi život mačem spasi,

Vstani, Gospod, prehítí obličje njegovo; trešči ga, izpuli dušo mojo z mečem svojim krivičnemu.

14 a rukom od ljudi, Gospodine: od ljudi kojih je dio ovaj život, kojima želudac puniš dobrima; kojih su sinovi siti, a djeci daju što im pretekne.

Ljudém izpuli v roko svojo, Gospod, ljudém od svetá, katerih delež je v tem življenji, katerim trebuh polniš sè skrivnim zakladom svojim; sitijo se sinovi in preobilost svojo zapuščajo otrokom svojim.

15 A ja ću u pravdi gledati lice tvoje, i jednom kad se probudim, sit ću ga se nagledati.

Jaz bodem v pravičnosti videl obličje tvoje, sitil se bodem, ko se zbudim, s podobo tvojo.