Job 7
1 Nije l' vojska život čovjekov na zemlji? Ne provodi l' dane poput najamnika?
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 Kao što trudan rob za hladom žudi, poput nadničara štono plaću čeka,
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 mjeseci jada tako me zapadoše i noći su mučne meni dosuđene.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 Liježuć' mislim svagda: 'Kada ću ustati?' A dižuć se: 'Kada večer dočekati!' I tako se kinjim sve dok se ne smrkne.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 PÓut moju crvi i blato odjenuše, koža na meni puca i raščinja se.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 Dani moji brže od čunka prođoše, promakoše hitro bez ikakve nade.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 Spomeni se: život moj je samo lahor i oči mi neće više vidjet' sreće!
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 Prijateljsko oko neće me gledati; pogled svoj u mene upro si te sahnem.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 Domu svome natrag ne vraća se nikad, njegovo ga mjesto više ne poznaje.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 Ustima ja svojim stoga branit' neću, u tjeskobi duha govorit ću sada, u gorčini duše ja ću zajecati.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 Zar sam more ili neman morska, pa si stražu nada mnom stavio?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 Kažem li: 'Na logu ću se smirit', ležaj će mi olakšati muke',
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 snovima me prestravljuješ tada, prepadaš me viđenjima mučnim.
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 Kamo sreće da mi se zadavit'! Smrt mi je od patnja mojih draža.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 Ja ginem i vječno živjet neću; pusti me, tek dah su dani moji!
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 Što je čovjek da ga toliko ti cijeniš, da je srcu tvojem tako prirastao
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 i svakoga jutra da njega pohodiš i svakoga trena da ga iskušavaš?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 Kada ćeš svoj pogled skinuti sa mene i dati mi barem pljuvačku progutat'?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 Ako sam zgriješio, što učinih tebi, o ti koji pomno nadzireš čovjeka? Zašto si k'o metu mene ti uzeo, zbog čega sam tebi na teret postao?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 Zar prijestupa moga ne možeš podnijeti i ne možeš prijeći preko krivnje moje? Jer, malo će proći i u prah ću leći, ti ćeš me tražiti, al' me biti neće.”
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
