اَلْمَزَامِيرُ 74

١ 1 قَصِيدَةٌ لِآسَافَ لِمَاذَا رَفَضْتَنَا يَا ٱللهُ إِلَى ٱلْأَبَدِ؟ لِمَاذَا يُدَخِّنُ غَضَبُكَ عَلَى غَنَمِ مَرْعَاكَ؟

Зашто се, Боже, срдиш на нас дуго; дими се гнев Твој на овце паше Твоје?

٢ 2 ٱذْكُرْ جَمَاعَتَكَ ٱلَّتِي ٱقْتَنَيْتَهَا مُنْذُ ٱلْقِدَمِ، وَفَدَيْتَهَا سِبْطَ مِيرَاثِكَ، جَبَلَ صِهْيَوْنَ هَذَا ٱلَّذِي سَكَنْتَ فِيهِ.

Опомени се сабора свог, који си стекао од старине, искупио себи у наследну државу, горе Сиона, на којој си се населио.

٣ 3 ٱرْفَعْ خَطَوَاتِكَ إِلَى ٱلْخِرَبِ ٱلْأَبَدِيَّةِ. ٱلْكُلَّ قَدْ حَطَّمَ ٱلْعَدُوُّ فِي ٱلْمَقْدِسِ.

Подигни стопе своје на старе развалине: све је разрушио непријатељ у светињи.

٤ 4 قَدْ زَمْجَرَ مُقَاوِمُوكَ فِي وَسَطِ مَعْهَدِكَ، جَعَلُوا آيَاتِهِمْ آيَاتٍ.

Ричу непријатељи Твоји на месту сабора Твојих, своје обичаје постављају место наших обичаја.

٥ 5 يَبَانُ كَأَنَّهُ رَافِعُ فُؤُوسٍ عَلَى ٱلْأَشْجَارِ ٱلْمُشْتَبِكَةِ.

Видиш, они су као онај који подиже секиру на сплетене гране у дрвета.

٦ 6 وَٱلْآنَ مَنْقُوشَاتِهِ مَعًا بِٱلْفُؤُوسِ وَٱلْمَعَاوِلِ يَكْسِرُونَ.

Све у њему што је резано разбише секирама и брадвама.

٧ 7 أَطْلَقُوا ٱلنَّارَ فِي مَقْدِسِكَ. دنَّسُوا لِلْأَرْضِ مَسْكَنَ ٱسْمِكَ.

Огњем сажегоше светињу Твоју; на земљу обаливши оскврнише стан имена Твог.

٨ 8 قَالُوا فِي قُلُوبِهِمْ: «لِنُفْنِينَّهُمْ مَعًا!». أَحْرَقُوا كُلَّ مَعَاهِدِ ٱللهِ فِي ٱلْأَرْضِ.

Рекоше у срцу свом: Потримо их сасвим. Попалише сва места сабора Божијих на земљи.

٩ 9 آيَاتِنَا لَا نَرَى. لَا نَبِيَّ بَعْدُ، وَلَا بَيْنَنَا مَنْ يَعْرِفُ حَتَّى مَتَى.

Обичаја својих не видимо, нема више пророка, и нема у нас ко би знао докле ће то трајати.

١٠ 10 حَتَّى مَتَى يَا ٱللهُ يُعَيِّرُ ٱلْمُقَاوِمُ؟ وَيُهِينُ ٱلْعَدُوُّ ٱسْمَكَ إِلَى ٱلْغَايَةِ؟

Докле ће се, Боже, ругати насилник? Хоће ли довека противник пркосити имену Твом?

١١ 11 لِمَاذَا تَرُدُّ يَدَكَ وَيَمِينَكَ؟ أَخْرِجْهَا مِنْ وَسَطِ حِضْنِكَ. أَفْنِ.

Зашто устављаш руку своју и десницу своју? Пружи из недара својих, и истреби их.

١٢ 12 وَٱللهُ مَلِكِي مُنْذُ ٱلْقِدَمِ، فَاعِلُ ٱلْخَلَاصِ فِي وَسَطِ ٱلْأَرْضِ.

Боже, царе мој, који од старине твориш спасење посред земље!

١٣ 13 أَنْتَ شَقَقْتَ ٱلْبَحْرَ بِقُوَّتِكَ. كَسَرْتَ رُؤُوسَ ٱلتَّنَانِينِ عَلَى ٱلْمِيَاهِ.

Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама.

١٤ 14 أَنْتَ رَضَضْتَ رُؤُوسَ لِوِيَاثَانَ. جَعَلْتَهُ طَعَامًا لِلشَّعْبِ، لِأَهْلِ ٱلْبَرِّيَّةِ.

Ти си размрскао главу крокодилу, дао га онима који живе у пустињи да га једу.

١٥ 15 أَنْتَ فَجَّرْتَ عَيْنًا وَسَيْلًا. أَنْتَ يَبَّسْتَ أَنْهَارًا دَائِمَةَ ٱلْجَرَيَانِ.

Ти си отворио изворе и потоке, Ти си исушио реке које не пресишу.

١٦ 16 لَكَ ٱلنَّهَارُ، وَلَكَ أَيْضًا ٱللَّيْلُ. أَنْتَ هَيَّأْتَ ٱلنُّورَ وَٱلشَّمْسَ.

Твој је дан и Твоја је ноћ, Ти си поставио звезде и сунце.

١٧ 17 أَنْتَ نَصَبْتَ كُلَّ تُخُومِ ٱلْأَرْضِ. ٱلصَّيْفَ وَٱلشِّتَاءَ أَنْتَ خَلَقْتَهُمَا.

Ти си утврдио све крајеве земаљске, лето и зиму Ти си уредио.

١٨ 18 اُذْكُرْ هَذَا: أَنَّ ٱلْعَدُوَّ قَدْ عَيَّرَ ٱلرَّبَّ، وَشَعْبًا جَاهِلًا قَدْ أَهَانَ ٱسْمَكَ.

Опомени се тога, непријатељ се руга Господу, и народ безумни не мари за име Твоје.

١٩ 19 لَا تُسَلِّمْ لِلْوَحْشِ نَفْسَ يَمَامَتِكَ. قَطِيعَ بَائِسِيكَ لَا تَنْسَ إِلَى ٱلْأَبَدِ.

Не дај зверима душу грлице своје, немој заборавити стадо страдалаца својих засвагда.

٢٠ 20 ٱنْظُرْ إِلَى ٱلْعَهْدِ، لِأَنَّ مُظْلِمَاتِ ٱلْأَرْضِ ٱمْتَلَأَتْ مِنْ مَسَاكِنِ ٱلظُّلْمِ.

Погледај на завет; јер су све пећине земаљске пуне станова безакоња.

٢١ 21 لَا يَرْجِعَنَّ ٱلْمُنْسَحِقُ خَازِيًا. ٱلْفَقِيرُ وَٱلْبَائِسُ لِيُسَبِّحَا ٱسْمَكَ.

Невољник нек се не врати срамотан, ништи и убоги нека хвале име Твоје.

٢٢ 22 قُمْ يَا ٱللهُ. أَقِمْ دَعْوَاكَ. ٱذْكُرْ تَعْيِيرَ ٱلْجَاهِلِ إِيَّاكَ ٱلْيَوْمَ كُلَّهُ.

Устани, Боже, брани ствар своју, опомени се како Ти се безумник руга сваки дан!

٢٣ 23 لَا تَنْسَ صَوْتَ أَضْدَادِكَ، ضَجِيجَ مُقَاوِمِيكَ ٱلصَّاعِدَ دَائِمًا.

Не заборави обести непријатеља својих, вике, коју једнако дижу противници Твоји!