أَمْثَالٌ 6

١ 1 يَا ٱبْنِي، إِنْ ضَمِنْتَ صَاحِبَكَ، إِنْ صَفَّقْتَ كَفَّكَ لِغَرِيبٍ،

Сине мој, кад се подјемчиш за пријатеља свог, и даш руку своју туђинцу,

٢ 2 إِنْ عَلِقْتَ فِي كَلَامِ فَمِكَ، إِنْ أُخِذْتَ بِكَلَامِ فِيكَ،

Везао си се речима уста својих, ухватио си се речима уста својих.

٣ 3 إِذًا فَٱفْعَلْ هَذَا يَا ٱبْنِي، وَنَجِّ نَفْسَكَ إِذَا صِرْتَ فِي يَدِ صَاحِبِكَ، ٱذْهَبْ تَرَامَ وَأَلِحَّ عَلَى صَاحِبِكَ.

Зато учини тако, сине мој, и опрости се, јер си допао у руке ближњему свом; иди, припадни, и навали на ближњег свог.

٤ 4 لَا تُعْطِ عَيْنَيْكَ نَوْمًا، وَلَا أَجْفَانَكَ نُعَاسًا.

Не дај сна очима својим, ни веђама својим дрема.

٥ 5 نَجِّ نَفْسَكَ كَٱلظَّبْيِ مِنَ ٱلْيَدِ، كَٱلْعُصْفُورِ مِنْ يَدِ ٱلصَّيَّادِ.

Отми се као срна из руке ловцу, и као птица из руке птичару.

٦ 6 اِذْهَبْ إِلَى ٱلنَّمْلَةِ أَيُّهَا ٱلْكَسْلَانُ. تَأَمَّلْ طُرُقَهَا وَكُنْ حَكِيمًا.

Иди к мраву, лењивче, гледај путеве његове, и омудрај.

٧ 7 ٱلَّتِي لَيْسَ لَهَا قَائِدٌ أَوْ عَرِيفٌ أَوْ مُتَسَلِّطٌ،

Нема вођу ни управитеља ни господара;

٨ 8 وَتُعِدُّ فِي ٱلصَّيْفِ طَعَامَهَا، وَتَجْمَعُ فِي ٱلْحَصَادِ أُكْلَهَا.

И опет приправља лети себи храну, збира уз жетву пићу своју.

٩ 9 إِلَى مَتَى تَنَامُ أَيُّهَا ٱلْكَسْلَانُ؟ مَتَى تَنْهَضُ مِنْ نَوْمِكَ؟

Докле ћеш, лењивче, лежати? Кад ћеш устати од сна свог?

١٠ 10 قَلِيلُ نَوْمٍ بَعْدُ قَلِيلُ نُعَاسٍ، وَطَيُّ ٱلْيَدَيْنِ قَلِيلًا لِلرُّقُودِ،

Док мало проспаваш, док мало продремљеш, док мало склопиш руке да прилегнеш,

١١ 11 فَيَأْتِي فَقْرُكَ كَسَاعٍ وَعَوَزُكَ كَغَازٍ.

У том ће доћи сиромаштво твоје као путник и оскудица твоја као оружан човек.

١٢ 12 اَلرَّجُلُ ٱللَّئِيمُ، ٱلرَّجُلُ ٱلْأَثِيمُ يَسْعَى بِٱعْوِجَاجِ ٱلْفَمِ.

Човек неваљао и нитков ходи са злим устима;

١٣ 13 يَغْمِزُ بِعَيْنَيْهِ. يَقُولُ بِرِجْلِهِ. يُشِيرُ بِأَصَابِعِهِ.

Намигује очима, говори ногама, показује прстима;

١٤ 14 فِي قَلْبِهِ أَكَاذِيبُ. يَخْتَرِعُ ٱلشَّرَّ فِي كُلِّ حِينٍ. يَزْرَعُ خُصُومَاتٍ.

Свака му је опачина у срцу, кује зло свагда, замеће свађу.

١٥ 15 لِأَجْلِ ذَلِكَ بَغْتَةً تُفَاجِئُهُ بَلِيَّتُهُ. فِي لَحْظَةٍ يَنْكَسِرُ وَلَا شِفَاءَ.

Зато ће уједанпут доћи погибао његова, часом ће се сатрти и неће бити лека.

١٦ 16 هَذِهِ ٱلسِّتَّةُ يُبْغِضُهَا ٱلرَّبُّ، وَسَبْعَةٌ هِيَ مَكْرَهَةُ نَفْسِهِ:

На ово шесторо мрзи Господ, и седмо је гад души његовој:

١٧ 17 عُيُونٌ مُتَعَالِيَةٌ، لِسَانٌ كَاذِبٌ، أَيْدٍ سَافِكَةٌ دَمًا بَرِيئًا،

Очи поносите, језик лажљив и руке које проливају крв праву,

١٨ 18 قَلْبٌ يُنْشِئُ أَفْكَارًا رَدِيئَةً، أَرْجُلٌ سَرِيعَةُ ٱلْجَرَيَانِ إِلَى ٱلسُّوءِ،

Срце које кује зле мисли, ноге које брзо трче на зло,

١٩ 19 شَاهِدُ زُورٍ يَفُوهُ بِٱلْأَكَاذِيبِ، وَزَارِعُ خُصُومَاتٍ بَيْنَ إِخْوَةٍ.

Лажан сведок који говори лаж, и ко замеће свађу међу браћом.

٢٠ 20 يَا ٱبْنِي، ٱحْفَظْ وَصَايَا أَبِيكَ وَلَا تَتْرُكْ شَرِيعَةَ أُمِّكَ.

Чувај, сине мој, заповест оца свог, и не остављај науке матере своје.

٢١ 21 اُرْبُطْهَا عَلَى قَلْبِكَ دَائِمًا. قَلِّدْ بِهَا عُنُقَكَ.

Привежи их себи на срце засвагда, и свежи их себи око грла.

٢٢ 22 إِذَا ذَهَبْتَ تَهْدِيكَ. إِذَا نِمْتَ تَحْرُسُكَ، وَإِذَا ٱسْتَيْقَظْتَ فَهِيَ تُحَدِّثُكَ.

Куда год пођеш, водиће те; кад заспиш, чуваће те; кад се пробудиш, разговараће те;

٢٣ 23 لِأَنَّ ٱلْوَصِيَّةَ مِصْبَاحٌ، وَٱلشَّرِيعَةَ نُورٌ، وَتَوْبِيخَاتِ ٱلْأَدَبِ طَرِيقُ ٱلْحَيَاةِ.

Јер је заповест жижак, и наука је видело, и пут је животни карање које поучава;

٢٤ 24 لِحِفْظِكَ مِنَ ٱلْمَرْأَةِ ٱلشِّرِّيرَةِ، مِنْ مَلَقِ لِسَانِ ٱلْأَجْنَبِيَّةِ.

Да те чувају од зле жене, од језика којим ласка жена туђа.

٢٥ 25 لَا تَشْتَهِيَنَّ جَمَالَهَا بِقَلْبِكَ، وَلَا تَأْخُذْكَ بِهُدُبِهَا.

Не зажели у срцу свом лепоту њену, и немој да те ухвати веђама својим.

٢٦ 26 لِأَنَّهُ بِسَبَبِ ٱمْرَأَةٍ زَانِيَةٍ يَفْتَقِرُ ٱلْمَرْءُ إِلَى رَغِيفِ خُبْزٍ، وَٱمْرَأَةُ رَجُلٍ آخَرَ تَقْتَنِصُ ٱلنَّفْسَ ٱلْكَرِيمَةَ.

Јер са жене курве спада човек на комад хлеба, и жена пуста лови драгоцену душу.

٢٧ 27 أَيَأْخُذُ إِنْسَانٌ نَارًا فِي حِضْنِهِ وَلَا تَحْتَرِقُ ثِيَابُهُ؟

Хоће ли ко узети огња у недра, а хаљине да му се не упале?

٢٨ 28 أَوَ يَمْشِي إِنْسَانٌ عَلَى ٱلْجَمْرِ وَلَا تَكْتَوِي رِجْلَاهُ؟

Хоће ли ко ходити по живом угљевљу, а ногу да не ожеже?

٢٩ 29 هَكَذَا مَنْ يَدْخُلُ عَلَى ٱمْرَأَةِ صَاحِبِهِ. كُلُّ مَنْ يَمَسُّهَا لَا يَكُونُ بَرِيئًا.

Тако бива ономе који иде к жени ближњег свог; неће бити без кривице ко је се год дотакне.

٣٠ 30 لَا يَسْتَخِفُّونَ بِٱلسَّارِقِ وَلَوْ سَرِقَ لِيُشْبِعَ نَفْسَهُ وَهُوَ جَوْعَانٌ.

Не срамоте лупежа који украде да насити душу своју, будући гладан;

٣١ 31 إِنْ وُجِدَ يَرُدُّ سَبْعَةَ أَضْعَافٍ، وَيُعْطِي كُلَّ قِنْيَةِ بَيْتِهِ.

Него кад га ухвате плати самоседмо, да све имање дома свог.

٣٢ 32 أَمَّا ٱلزَّانِي بِٱمْرَأَةٍ فَعَدِيمُ ٱلْعَقْلِ. ٱلْمُهْلِكُ نَفْسَهُ هُوَ يَفْعَلُهُ.

Али ко учини прељубу са женом, безуман је, душу своју губи ко тако чини;

٣٣ 33 ضَرْبًا وَخِزْيًا يَجِدُ، وَعَارُهُ لَا يُمْحَى.

Муке и руга допада, и срамота се његова не може избрисати.

٣٤ 34 لِأَنَّ ٱلْغَيْرَةَ هِيَ حَمِيَّةُ ٱلرَّجُلِ، فَلَا يُشْفِقُ فِي يَوْمِ ٱلِٱنْتِقَامِ.

Јер је љубавна сумња жестока у мужа и не штеди на дан освете;

٣٥ 35 لَا يَنْظُرُ إِلَى فِدْيَةٍ مَّا، وَلَا يَرْضَى وَلَوْ أَكْثَرْتَ ٱلرَّشْوَةَ.

Не мари ни за какав откуп, и не прима ако ћеш и много дарова давати.