مَرَاثِي إِرْمِيَا 5

١ 1 اُذْكُرْ يَارَبُّ مَاذَا صَارَ لَنَا. أَشْرِفْ وَٱنْظُرْ إِلَى عَارِنَا.

Опомени се, Господе, шта нас задеси; погледај и види срамоту нашу.

٢ 2 قَدْ صَارَ مِيرَاثُنَا لِلْغُرَبَاءِ. بُيُوتُنَا لِلْأَجَانِبِ.

Наследство наше привали се туђинцима, домови наши иностранцима.

٣ 3 صِرْنَا أَيْتَامًا بِلَا أَبٍ. أُمَّهَاتُنَا كَأَرَامِلَ.

Постасмо сироте, без оца, матере наше као удовице.

٤ 4 شَرِبْنَا مَاءَنَا بِٱلْفِضَّةِ. حَطَبُنَا بِٱلثَّمَنِ يَأْتِي.

Своју воду пијемо за новце, своја дрва купујемо.

٥ 5 عَلَى أَعْنَاقِنَا نُضْطَهَدُ. نَتْعَبُ وَلَا رَاحَةَ لَنَا.

На врату нам је јарам, и гоне нас; уморени немамо одмора.

٦ 6 أَعْطَيْنَا ٱلْيَدَ لِلْمِصْرِيِّينَ وَٱلْأَشُّورِيِّينَ لِنَشْبَعَ خُبْزًا.

Пружамо руку к Мисирцима и Асирцима, да се наситимо хлеба.

٧ 7 آبَاؤُنَا أَخْطَأُوا وَلَيْسُوا بِمَوْجُودِينَ، وَنَحْنُ نَحْمِلُ آثَامَهُمْ.

Оци наши згрешише, и нема их, а ми носимо безакоња њихова.

٨ 8 عَبِيدٌ حَكَمُوا عَلَيْنَا. لَيْسَ مَنْ يُخَلِّصُ مِنْ أَيْدِيهِمْ.

Робови нам господаре, нема никога да избави из руку њихових.

٩ 9 بِأَنْفُسِنَا نَأْتِي بِخُبْزِنَا مِنْ جَرَى سَيْفِ ٱلْبَرِّيَّةِ.

Са страхом за живот свој од мача у пустињи доносимо себи хлеб.

١٠ 10 جُلُودُنَا ٱسْوَدَّتْ كَتَنُّورٍ مِنْ جَرَى نِيرَانِ ٱلْجُوعِ.

Кожа нам поцрне као пећ од љуте глади.

١١ 11 أَذَلُّوا ٱلنِّسَاءَ فِي صِهْيَوْنَ، ٱلْعَذَارَى فِي مُدُنِ يَهُوذَا.

Срамоте жене на Сиону и девојке по градовима Јудиним.

١٢ 12 ٱلرُّؤَسَاءُ بِأَيْدِيهِمْ يُعَلَّقُونَ، وَلَمْ تُعْتَبَرْ وُجُوهُ ٱلشُّيُوخِ.

Кнезове вешају својим рукама, не поштују лице старачко.

١٣ 13 أَخَذُوا ٱلشُّبَّانَ لِلطَّحْنِ، وَٱلصِّبْيَانَ عَثَرُوا تَحْتَ ٱلْحَطَبِ.

Младиће узимају под жрвње, и деца падају под дрвима.

١٤ 14 كَفَّتِ ٱلشُّيُوخُ عَنِ ٱلْبَابِ، وَٱلشُّبَّانُ عَنْ غِنَائِهِمْ.

Стараца нема више на вратима, ни младића на певању.

١٥ 15 مَضَى فَرَحُ قَلْبِنَا. صَارَ رَقْصُنَا نَوْحًا.

Неста радости срцу нашем, игра наша претвори се у жалост.

١٦ 16 سَقَطَ إِكْلِيلُ رَأْسِنَا. وَيْلٌ لَنَا لِأَنَّنَا قَدْ أَخْطَأْنَا.

Паде венац с главе наше; тешко нама, што згрешисмо!

١٧ 17 مِنْ أَجْلِ هَذَا حَزِنَ قَلْبُنَا. مِنْ أَجْلِ هَذِهِ أَظْلَمَتْ عُيُونُنَا.

Стога је срце наше жалосно, стога очи наше потамнеше,

١٨ 18 مِنْ أَجْلِ جَبَلِ صِهْيَوْنَ ٱلْخَرِبِ. ٱلثَّعَالِبُ مَاشِيَةٌ فِيهِ.

Са горе Сиона, што опусте, и лисице иду по њој.

١٩ 19 أَنْتَ يَارَبُّ إِلَى ٱلْأَبَدِ تَجْلِسُ. كُرْسِيُّكَ إِلَى دَوْرٍ فَدَوْرٍ.

Ти, Господе, остајеш довека, престо Твој од колена до колена.

٢٠ 20 لِمَاذَا تَنْسَانَا إِلَى ٱلْأَبَدِ وَتَتْرُكُنَا طُولَ ٱلْأَيَّامِ؟

Зашто хоћеш да нас заборавиш довека, да нас оставиш задуго?

٢١ 21 اُرْدُدْنَا يَارَبُّ إِلَيْكَ فَنَرْتَدَّ. جَدِّدْ أَيَّامَنَا كَٱلْقَدِيمِ.

Обрати нас, Господе, к себи, и обратићемо се; понови дане наше како беху пре.

٢٢ 22 هَلْ كُلَّ ٱلرَّفْضِ رَفَضْتَنَا؟ هَلْ غَضِبْتَ عَلَيْنَا جِدًّا؟

Јер еда ли ћеш нас сасвим одбацити и гневити се на нас веома?